Svega 10% dece koja dožive neki oblik seksualnog zlostavljanja to odmah kaže osobi od poverenja.
Drugih 20% dece to pokaže kroz ponašanja i simptome (simptome smo naveli u ovom tekst) uz pomoć kojih odrasli shvate da sa detotom nešto nije u redu.
Deca vrlo često ne govore o tom iskustvu. Strah od nepoverenja, narušavanja porodičnog sklada, pretnji, socijalne isključenosti, kazne i osećaja krivice su glavni razlozi za ćutanje.
Kod svakog deteta razlog je drugačiji, dok je kod skoro svakog zajednički strah od mogućnosti da mu se neće poverovati. Zlostavljači su toga veoma svesni pa na taj način štite sebe, a dete ne puštaju.
Drugi razlog dečijeg ćutanja je strah od narušavanja porodičnog sklada u slučajevima kada je zlostavljač deo detetove najbliže okoline prema kome gaji osećanja ljubavi, bliskosti i poverenja. Prisutan je i strah od pretnji, socijalne isključenosti ili kazne, jer deca neretko imaju osećanje da su ona zbog toga kriva. Poseban je osećaj krivice ukoliko su deca prilikom zlostavljanja osećala nekakvo zadovoljstvo.
Još jedan razlog za ćutanje je to što deca ne veruju u sistem da će im biti osigurana anonimnost i sigurnost, a potom i imaju strah od gubitka kontrole u samom procesu.
Kod dečaka žrtava je dodatno veoma izražen strah i stigma od homoseksualnosti, te je zato češći slučaj da oni ne poveravaju.
Autorka teksta je Anesa Vilić – geštalt psihoterapeutkinja pod supervizijom, aktivistkinja za očuvanje mentalnog zdravlja i stručna konsultantkinja prilikom rada na knjizi “Potraga za moćnom značkom Gaćoslav”.
