Kada se spomene seksualno zlostavljanje dece često su odrasli u panici da bi neko dete moglo da odluči da se poveri upravo njima.
Ono što je važno da znate u tom trenutku je da deca koja su preživela seksualno zlostavljanje nepogrešivo znaju kome, kada i na koji način mogu da se povere.
Deca vrlo često ćute i ne govore o onome što su preživeli upravo iz osećaja da ne postoji u njihovom okruženju empatični svedok kome mogu da se povere.
Zato ako vas je dete odabralo znajte da je ono procenilo da vi imate kapacitet da mu budete podrška za ono što će vam dalje reći.
To treba da vam bude prva vodilja kada se susretnete sa nečim takvim.
Ukoliko je dete to proživelo, a možemo samo da zamislimo koliko mu je bilo teško, onda mi odrasli koji smo odgovorni za dobrobit deteta, možemo u najmanju ruku da se potrudimo da budemo empatični svedoci kada dete odluči da nam se poveri.
Ono što mu treba u tom momentu je pre svega vaša smirenost. Ma koliko za sve nas delovala uznemiravajuća pomisao da je neka odrasla osoba to mogla da uradi detetu, vrlo je važno da u tom trenutku (kada nam dete poveri šta se dogodilo) pronađemo snagu da reagujemo vrlo smireno i prisutno.
Naravno da ćemo nakon razgovora sa detetom potražiti svaku moguću podršku koja nam je potrebna nakon toga što smo dobili to saznanje.
Ali pre svega duboko udahnite i sedite, budite prisutni. Smirenost ćete najbolje pokazati rečenicama koje odražavaju da ste tu, spremni da čujete ono što dete želi da vam kaže.
Na primer, možete reći:
“Spreman-na sam da čujem ono što želiš da mi kažeš u ovom trenutku”.
Druga stvar koju je važno da detetu pokažete je – vaša strpljivost.
U tom trenutku ste mu posvetili vreme i prisutni ste u onome o čemu vam ono govori.
Nema požurivanja, nema uputa i dodavanja rečenica na ono što dete govori. Nema na bilo koji način stvaranja pritiska na dete dok se ono poverava.
Znači, strpljivo sedimo i slušamo ono što nam dete govori. Naravno, podstičemo dete da nam ne govori više od onoga što nam u datom trenutku može reći.
“Ne moraš mi odmah sve reći. Reci mi onoliko koliko možeš u ovom trenutku.“
Naravno da je detetu važno da mu pokažemo prihvatanje, odnosno da mu verujemo jer vrlo često predatori osiguravaju sebi tajnost upravo na način da detu govore da mu niko neće verovati jer je ono dete.
U razgovoru možete više puta da ponovite da detetu verujete. Neće nijednom biti viška.
Sasvim je ok da ponovite više puta: “Verujem ti i tu sam za tebe”.
Treba izbegavati da na bilo kakav način prebacujemo krivicu na dete, jer dete već ima dovoljno osećaja sopstvenog srama, krivice i odgovornosti zbog iskustva koje nije biralo. Zato je važno da kroz razgovor naglašavamo detetu: “Sa tobom sve uredu”; “Nisi kriv-a, odgovor-na”; “Žao mi je što ti se to dogodilo”. I naravno – podrška i ohrabrivanje: “Verujem da je bilo teško o ovome govoriti, jako si hrabar-a što si se poverio. Ovde sam za tebe ukoliko želiš da mi još nešto ispričaš”.
Od reakcije nas odraslih kod prvog razotkrivanja priče zavisiće dalji proces zaceljenja deteta.
Ukoliko reakcija bude negativna, dete će pojačati uverenje da je ono krivo i odgovorno, da ne može da mu se veruje i da je samo u tom procesu. I velika je verovatnoća da se zatvori za dalje.
Pozitivna reakcija svakako doprinosi tome da dete krene u dalji proces zaceljenja tražeći stručnu pomoć, kontakt sa stručnjacima i kontakt sa ostatkom sistema koji brine o deci.
Ono što karakteriše pozitivne reakcije kada dete počne da razgovara o iskustvu seksualnog zlostavljanja je pre svega pokazivanje istinske brige i interesa za samo dete.
Ali ne one brige koja će preplaviti dete dodatnom težinom, nego upravo suprotno – istinska zainteresovanost i prisustvo sa detetom u tom trenutku sasvim su dovoljni kao prvi pozitivan korak. Prati i empatija i verovanje detetu, koje smo spominjali.
Jer predator igra na kartu toga da se detetu neće verovati.
Neke od negativnih reakcija i ono što treba izbegavati u razgovoru sa detetom je pre svega okrivljavanje deteta, negiranje i umanjivanje događaja. Često se zna čuti rečenica: “To nije tako strašno, sigurno si ti nešto preuveličao-la nije se to sigurno tako dogodilo”… To ja automatski znak nepoverenja i ignorisanja na bilo koji način. Optuživanje deteta da laže, fizičko kažnjavanje, istinsko odbijanje roditelja da prihvati ono što mu dete govori; indiferentnost prema tome šta dete govori ili potpuna ljutnja. Izbegavanje razgovora na ovu temu ili neslušanje onoga što dete govori ili odsutnost u tom trenutku.
Deca ponekad neće ni biti svesna toga šta se dogodilo. Neće pronaći adekvatne reči, neće znati da objasne. Vrlo je važno da u razgovoru dopustimo detetu da ono opiše na način koji je njemu uredu i koji je ono izabralo da nam ispriča šta mu se dogodilo.
Deca se često plaše da mi nećemo čuvati tajnu i u tom procesu je vrlo važno objasniti deci koje se tajne, tačnije iznenađenja smeju i trebaju čuvati, a koje tajne ne postoje između odrasle osobe i dece. U tom procesu objašnjenja vrlo je važno da mu naglasimo da ono neće biti samo u tom procesu. I da postoje još odraslih osoba koje rade u svrhu zaštite dece i da ste vi dužni da obavestite institucije o tome što ste čuli. I da je to naš zadatak kao odrasle osobe, da prenesete informaciju, kako bi se moglo što pre osigurati da se dete oseća zaštićeno.
Deca su često izložena različitim pretnjama ili uverenjima koja im je predator ostavio u smislu da će im se dogoditi nešto loše zbog toga što govore o tome i vrlo je važno da u tom procesu nađete način da dete stekne iskustvo da se neće ništa loše dogoditi zato što je progovorilo.
Naprotiv, treba ga pohvaliti za hrabrost i odlučnost da o tome progovori.
Deca će često želeti da zaborave ono što im se dogodilo ili će o tome pričati po sistemu bez emocija, potpuno dislocirano kao da se to nekome drugome dešavalo.
Važno je da znamo da su to odbrambeni mehanizmi, načini na koje se dete uspeva nositi sa iskustvom koje je preplavljujuće za njega samog i da je to sasvim uredu da ostanemo i dalje u kontaktu i ne znači da li događaj nije dogodio ako dete priča bez emocija.
Sećanja na zlostavljanje mogu biti fragmentirana, potpuno ispreturana, mogu biti pomešana u protoku vremena, javiti se nakon određenog vremenskog perioda ili biti potpuno ograničena na način na koji nas naše telo štiti od iskustva koje je bilo previše i prebrzo, preplavljujuće za nas same.
Deca mogu naknadno da poriču da se taj događaj dogodio, to je vrlo često u porodičnom sistemu seksualnog zlostavljanja – kada ostatak porodice stane na stranu počinitelja, pa oni vrše pritisak na dete (i sam počinitelj i ostatak porodice) kako bi ono direktno ili indirektno povuklo svoj iskaz.
Važno je ostati pri tome da se detetu veruje i da smo svesni pritisaka kojima je izloženo i da ne idemo za sistemom – ako je dete povuklo iskaz, to se nije dogodilo. Naprotiv, vrlo često su ta deca u još težoj poziciji jer trpe nesagledivi pritisak nakon što su progovorila o svom iskustvu.
Autorka teksta je Anesa Vilić – geštalt psihoterapeutkinja pod supervizijom, aktivistkinja za očuvanje mentalnog zdravlja i stručna konsultantkinja prilikom rada na knjizi “Potraga za moćnom značkom Gaćoslav”.
