Када сам почела тек да истражујем Инстаграм, имала сам већ године и године искуства с Фејсбуком, а као наставник који се куне у онлајн учење и инсистира на употреби дигиталних платформи и довољно искуства у раду на интернету.
У септембру сам, те године, у школи добила нову генерацију ђака.
Но, тог октобра, испративши своје првенче на факултет, као свака нормална бумерка, поставила сам његову слику на Инстаграм с натписом Селма путује на факултет, ја кофер носим… док ми се мајчинско срце цепало под налетом емоција поноса, носталгије и жала за временом кад су тај исти кофер носили мени.
Моје другарице, фамилија и остали пратиоци, емотивно су реаговали на ову моју поруку и богзнакакоиколико лајковали, коментарисали срчићима и осталим сликовитим приказима емоција.
Поведена том атмосфером, врло брзо сам објавила и следећу слику: вежбанке са писменим задацима, нека фенси шоља с кафом и идеја да ће све то деловати баш оно… кул.
А онда је стигла чудна порука од непознате особе, ужасно чудног никнејма, у инбокс: ,,Дај Петри Петровић (зваћемо је тако, рецимо) кеца на писменом”.
Прва реакција ми је наравно била права наставничка: зар ће мени неко да наређује коме треба да дам јединицу на писменом? Какав је то начин?
Али, после тог првог шока, запитала сам се да ли је та порука била упућена мени или…
На брзину сам погледала своје вежбанке и схватила да тој поменутој Петри Петровић стварно ја предајем српски, и ово немојте да узмете за зло, јер тек је прва недеља октобра, те године сам добила око 120 нових ученика и стварно, ма колико ја интелигентно изгледала, нисам у стању да запамтим име и презиме сваком мом новом ђаку-јунаку.
Блокирам ја и пријавим Инстаграму тај профил, оценим писмене задатке, онако, како ја мислим да треба, Петра не добије један, наравно, али тог дана, у школи, замолим је да остане мало после часа, да поразговарамо.
Сећате ли се себе у тим годинама, када вас наставник у средњој школи, позове на разговор? Петра се препала, и полубледа је сачекала да звони.
Када сам је обавестила да је неко мене покушао да натера да јој нанесем зло, показала сам јој поруку и питала је да идентификује тај налог, почела је да плаче и да се правда да није ништа крива, али ето, има нека група на Инстаграму, тамо су неки људи, њој је била слатка моја слика писмених задатака и поделила је тамо, мислећи да ће тиме изазвати њихову пажњу.
Није имала појма да ће неко, од њених ,,пријатеља” искористити њен пост на најгори могући начин.
Нисам желела да Петру малтретирам и да јој постављам превише питања. Покушала сам да је утешим и смирим. Хтела сам да је освестим да неки ситни поступци могу да је доведу у непријатност, али када ми је рекла да људе из те групе, баш и не познаје, да их никада није видела уживо, у мени су зазвонили сви аларми.
Наравно да она зна да не треба да прича с непознатима.
Наравно да она зна да не треба да буде у групи с непознатима.
Наравно да она зна да не треба да дели податке с непознатима.
Наравно да је почела да моли, преклиње и плаче да не позовем њене родитеље, да обећава да неће никад више и да ће да оде из групе и све да их блокира.
И наравно да сам рекла да је у реду.
И наравно да сам помислила да се све завршило.
И наравно да сам погрешила.
Те вечери, добила сам још једну поруку у инбокс, која ми је овога пута тек дигла косу на глави. Профил је био сличног чудног имена, као онај блокирани, али порука је била страшнија:
,,Киднаповаћемо ти Селму па нећеш морати да вучеш кофере”.
Е, сад… Знам ја да имам сто година, и као професор српског умем ја да препознам да ми пише неко дете које није чуло ни за Бреговића, ни за Селму, а у воз тек, јадно, никад село није. Разумем ја да је то претња која нема основа и да ту нема шансе да се деси било шта. Разумем ја, нисам од јуче, али…
Плашим се. Стварно се плашим. И за Петру, и за мог сина, који је тамо, где возови и даље не иду.
Ако се толико плашим ја, супериорни познавалац медијске и дигиталне писмености, едукатор на тему безбедности на интернету, колико се плаши девојчица која мора непознатој наставници да признаје да није пазила?
Колики је њен страх вечерас?
И шта ли су тек њој урадили?
И онда се сетим да постоји број телефона који можеш да позовеш кад имаш овакав проблем. И помислим: ма какви, то ће бити неки апарат, који ће само да ми да неке офрље, опште савете које већ знам.
Али, позовем. И јави се волонтерка.
Жив глас. Разуман глас.
Извињавајући се, објасним проблем и добијем… СВЕ: утеху, савет, решење и план како да поступим.
Све.
Сутрадан, охрабрена и ојачана, кренем да помажем и Петри.
Као наставник књижевности, знам много прича али, кунем вам се, никада ниједна прича у мом животу није била важна као ова.
Причам је свакој генерацији од тада. Причам је намерно кроз ово прво лице. Јер се стварно десило и мени. Јер се може десити било коме. Јер ће највише да боли у тренутку онога ко је слаб.
Као наставник могу да закључим: највећа компетенција данас тиче се дигиталне и медијске писмености.
Уместо осуђивања и оптуживања, морамо градити поверење. Уместо гледања у екране, морамо се гледати у срца. Једини начин да победимо мрак јесте да гајимо светло знања.
Без људских вредности, без комуникације, љубави и разумевања, нема ни утехе ни мира.
Ауторка текста је Марина Панић – наставница српског језика и књижевности.
